Kada je Londonsko zoološko društvo nabavilo mužjaka indijskog nosoroga (Rhinoceros unicornis) 1834. godine, nisu ni slutili koliko će njegova smrt doprineti razvoju anatomije. Ser Ričard Oven, istaknuti anatom tog vremena, je ubedio upravu zoološkog vrta da će nabavka indijskog nosoroga biti pametna investicija. Nosorog je plaćen 1000 gvineja (današnja vrednost oko 125 000 dolara) i stigao je 25. maja 1834. godine. Ubrzo postaje najpopularnija atrakcija u zoološkom vrtu. Biva smešten je u delu, zajedno sa slonovima, što će se ispostaviti kao ključni detalj za ovu priču.
Londonski zoološki vrt je zvanično otvoren 1827. godine u Ridžent parku, i znatno se razlikovao od današnjih zooloških vrtova. Naime, tokom Viktorijanskog doba, životinje su bile smeštene u odeljcima, ali nisu bile u kavezima (izuzev lavova, tigrova i ostalih velikih mačaka, koje su bile smeštene u Kući mesoždera). Takođe, ljudi su šetajući dolazi u blizak kontakt sa životinjama. Različite vrste životinja su bile smeštene zajedno, i nije se obraćala posebna pažnja o međusobnim interakcijama životinja. Neočekivano, ovakva integracija životinja je veoma retko dovodila do neželjenih događaja. Međutim, za pomenutog mužjaka indijskog nosoroga blizina slona će se ispostaviti kao fatalna.
Slonovi najčešće nisu agresivne životnje u divljini i mirno žive sa drugim vrstama. Međutim, kada su u potrazi za vodom postaju veoma žestoki i u stanju su da ubiju skoro svaku životinju koja im se nađe na putu. Sa druge strane, nosorozi su veoma agresivni, odgovoraju i na najmanju provokaciju i nemaju prirodne neprijatelje. Uzimajući sve ovo u obzir, moglo se očekivati da dođe do incidenta kada se ove dve životinje smeste zajedno.
Upravo to se i desilo. Naime, jednog letnjeg popodneva, mužjak slona je neočekivano počeo da napada nosoroga pritiskajući ga na zemlju svojim velikim kljovama. Četiri meseca nakon što je slon započeo mučenje, nosorog je počeo da povraća krvavi i penasti sadržaj. Nedelju dana kasnije, 19. novembra 1849. godine, nosorog je preminuo.
Ser Ričard Oven, profesor komparativne anatomije, koji je i inicirao nabavku nosoroga 15 godina ranije, dobio je zadatak od strane Zoološkog društva da izvrši nekropsiju i utvrdi uzrok smrti. Tokom nekoliko meseci Oven je sproveo preciznu i sveobuhvatnu disekciju u podrumu svoje kuće. U dnevniku njegove supruge postoji zapis da su “delovi nosoroga svuda po kući i miris je nepodnošljiv”.
Oven je otrkio da je životinja imala polomljeno sedmo rebro sa leve strane, koje je probolo levo plućno krilo, uzrokujući inflamaciju i ekstenzivne adhezije, što je dovelo do akumulacije tečnosti u bronhijalnom stablu. Oven je zaključio da je povreda na kraju dovela do smrti nosoroga. Zbog preloma rebra i ponavljanih povreda kostovertebralnih zglobova, životinja nije mogla da izbacuje sekret iz pluća, što je dovelo do postepenog ugušenja.
Tokom disekcije Oven je pažljivo odvojio delove gornjeg disajnog puta, uključujući i štitastu žlezdu. Zapisao je da se “štitasta žlezda sastoji od dva elongirana, trouglasta lobusa, koji se pružaju od larinksa do četvrtog trahealnog prstena….. mala, kompaktna žućkasta glandularna tela se pripajaju za lobus štitaste žlezde na mestu spajanja vena”. Verujući da su ova telašca značajna, on ih je sačuvao in situ, zajedno sa larinksom i štitastom žlezdom. Svoje nalaze o anatomiji indijskog nosoroga koji su proistekli iz ove disekcije Ričard Oven je predstavio na predavanju u Zoološkom društvu 12. februara 1850. godine, dok je članak u časopisu društva objavljen 1852. godine. Ovo je bio prvi dokumentovani opis paratiroidnih žlezdi. Ovaj članak nije odmah prepoznat od strane stručne javnosti. Dugo se smatralo da je prvi identifikovao paratiroidne žlezde švedski student medicine Ivar Sandstrom, koji je objavio rad o novim žlezdama kod čoveka i životinja 1880. godine. Iako Sandstrom nije prvi opisao paratiroidne žlezde, on je ipak prvi identifikovao ove žlezde kod čoveka i dao im je naziv koji je i danas aktuelan.
Nažalost, Oven je dobio zasluge za prvi dokumentovani zapis o paratiroidnim žlezdama tek decenijama nakon njegove smrti. Međutim, Oven je za svog života dobio mnoga priznanja za doprinos prirodnim naukama. On je najpoznatiji po izučavanju fosila, i između ostalog skovao je naziv Dinosaurus. Za svoje doprinose dobio je od Kraljice Viktorije titulu viteza. Sa druge stane, zbog svoje naravi i zadrtosti nije bio popularan među kolegama. Ričard Oven je bio jedan od najljućih protivnika Čarlsa Darvina i njegove teorije evolucije. Iako je bio Darvinov mentor, i zajedno sa njim analizirao primerke životinja koje je Darvin doneo sa svog čuvenog putovanja, došli su do potpuno različitih zaključaka. Oven je zagovarao stavove kreacionizma, i na sve načine se trudio da opovrgne Darvinovu teoriju do samog kraja svog života.
Iako nije bio svestan da je otkrio nov organ, Oven je započeo istraživanja koja su dovela do razumevanja funkcije paratiroidnih žlezda, kao i lečenju paratiroidne bolesti. Dakle, možemo zaključiti da je Obenov doprinos razvoju endokrine hirurgije neprocenljiv. Sa druge strane, s obzirom da ova priča objašnjava zašto je indijski nosorog postao zaštitni znak endokrinih hirurga širom sveta, kao i simbol Međunarodnog udruženja endokrinih hirurga, ne možemo a da ne istaknemo doprinos ove životinje u razvoju endokrine hirurgije.
Porodicu nosoroga pored indijskog nosoroga čine još 4 vrste: afrički beli i crni nosorog, sumatranski nosorog, javanski nosorog. Indijski nosorog ima jedan rog, za razliku od afričkog koji ima dva. Prirodno stanište indijskog nosoroga je indijsko poluostrvo. Danas ga u divljini ima u severnim delovima Indije i južnim delovima Nepala. Nažalost, status indijskog nosoroga u današnje vreme nije sjajan, ali se postepeno popravlja. Broj nosoroga u divljini je oko 3500, iako je početkom XX veka bio pred istrebljenjem. Svoj status ugrožene vrste indijski nosorog je dobio zbog upotrebe njegovog roga u tradicionalnoj kineskoj medicini i kao afrodizijak.
